Србија у саобраћају 1

А на аутопуту, припадник јавног реда, такорећи кер, пружа своју шапу. У шапици му таблa на којој пише “вуф. керови.”

“Ддан, изволтега?”
“Је л’ знате шта сте урадили?”
“Био задовољан док ме нисте зауставили?”
“Не ради Вам предњи фар. Господине, је л’ знате Ви колико је то бодА?”
“Сигурно је пала киша па је прегорела, ја не знам ништа о томе, ја сам фризерка”
“ОК, прогледаћу Вам кроз прсте, али морате да замените сијалицу на лицу места…”

Излазим из аута. Вриснула је сијалица на предњем десном фару. Знао сам да ће се то кад тад десити. Као сваки прави штребер, отварам упуцтво. У садржају пише: “Замена сијалице левог фара, страна 9, замена сијалице десног фара, странe 10 до 1543.” Убаво.

“Наредне 1533 стране ће Вам показати како да на једноставан начин замените сијалицу десног фара на Вашем возилу.” Ето због чега су сви у средњој читали Интерпретације уместо да уживају у белетристици.
“Скините левак посуде која носи течност за чишћење стакала.” Нема слике. Завучем руку у хаубу ко код прегледа простате. Гурнем левак десно, гурнем лево. Видим, има нека сисица. Заврнем брадавицу и повучем јако два пута, ко на другом састанку. Остаде онај левак у руци. Са осмехом на лицу, погледах поново у упутство.
“Ако сте успели да скинете левак, идите на страну 34, ако нисте, идите на страну 22.” Сетих се овом приликом и неке претече ФРП-а, звала се Tаран, излазила у Микијевом алманаху и генерално ми се није свидела, јер је захтевала од играча да скаче са стране на страну као стари сват на сеоској свадби.
“Честитамо, успели сте да скинете левак. Уз помоћ клешта, притисните жабице црева које носе сноп каблова од мотора и одвојите га.” Нема слике. Нађем, скинем. Осмех је и даље на лицу.
“Честитамо, успели сте да скинете заштитно црево за каблове. Уз помоћ кључа број 10, скините поклопац електронике која управља мотором и извадите рачунар. Потом, уз помоћ дизалице од 450кг, подигните и извадите мотор, скините предњу осовину и брусилицом разјебите део шасије која штити фар.” Требо сам да останем на селу и да возим воловска кола. Једино одржавање код воловских кола је да ошинете волину кад му се дигне на неку краву и да замените точак поклопцем за кацу.

“Не могу да заменим сијалицу, са десне је стране”
“Каке везе има?”
“Па зато што кад врисне сијалица на француским колима са десне стране, ауто мора да се баци…”
“Господине, је л’ Ви то мене зајебавате?”
“Слушај пријатељу, ево ти сијалица, дигнута ти је хауба, заврнуо сам сисицу, извадио левак и ослободио ти црево. Ако успеш да промениш сијалицу, дам ти ја 100ЕУР!”
“Дајте Ви мени возачку, саобраћајну и личну карту”
“…”
“Опа, службено возило, ајмо мало да погледамо да ли имате све од опреме… Ди вам је апарат за гашење пожара?”
“Еве га!”
“Је л’ тазе?”
“Ватрогасац кој га је гледо, реко да прска боље него протагониста филмова за одрасле са италијанским пореклом…”
“Не видим какве то везе има са апаратом… А сајла, камги сајла?”
“Ено оно тамо, што вири иза Илустроване политике…”
“Прва помоћ?”
“Тука”
“Друга прва помоћ?”
“?”
“Па ова нова, скупља. Не она што је Беко увозио из Кине него ова што је Мишковић увезо из Индије”
“Еве је у касети”
“Троугао?”
“Ене га у перници поред шестара и кривуљара”
“Опа, ал смо духовити”
“Ни упола колико нови закон о саобраћају”
“Резервне сијалице?”
“Иам бре све кој вам је…”
“Камо ћебе?”
“Па у другој првој помоћи”
“Дајте да га видимо”
“Еве”
“Аааааааа, по Анексу 187 из Службеног гласника 153 од дана 08.05.2010, ћебе из друге прве помоћи мора да буде са зекама, а не са Шиљама и Пајама као ово Ваше. Казна је 1.500.000 динара за Вас и 1.000.000.000 за фирму, или сома динџи на лицу места. Винк/винк/нуџ/нуџ.”
“Мало је тесно у буџету, а?”
“Ааааа, јебага…” и осмех на лицу као вашарски продавац ушећерених јабука када поред њега прођете са девојком која има 120кг. Зна курва да ће да убоде.

Установио сам да је закон једнак за све који имају 1000 динара и продужавам даље…

Времена су тешка али модерна

По завршеном заокруживању, што је постало синоним за Болоњу, одлука је пала на одлазак у оближњи пивић. Пивић је установа у којој, због локалитета тј. близине стратешког партнера – више техничке школе, нису имали ништа осим Рандом џенерејтед бир бренд 0.33 у стакленој флаши. Ако. Друго нам не треба. Предност локалне кафане је то што имате своје место (к’о господин човек) и што сте са особљем на прст у буљу. Буквално.

Упадамо унутра, седамо на место које је резервисано за нас. Прилази девојчица, чупава, гојазна, бубуљичава девојчица са коврџавом косом и фармеркама са спуштеним струком (у даљем тексту ЧГБДСККИФССС+ИИПЗ). Од зуба јој је фалила тројка горе-лево.

ЧГБДСККИФССС+ИИПЗ: ”Шаћете?”

Очи су брзином светлости скакале са рупе у осмеху до спуштеног струка. Носила је неки топ са хоризонталним штрафтама који се поносно уздизао изнад вишеспратног стомака. Тај стомак је видео последњу депилацију пре 5 година када је у пуној брзини пала фулл фронтал при вожњи ролера и акцидентно остала без четвртине длака. Оне које су преживеле – цео догађај их је учинио јачим. Нисам видео ”женско” са јаче дефинисаним ”курчевим путићем” до тада. Радило се о особи чији лик запамтите до краја живота јер знате да ће бити корисно у моментима када крешете мрак рибу. Сама помисао на овакву креатуру чини да ”трајете” дуже.

Иако је мој одговор на питање требао да буде ”да пробам да ти избијем и један секутић”, ”да те депилирам сломљеном флашом” или ”да ти скратим муке”, прозборих:

Ја: ”Г, г, г-де је Тања?”

ЧГБДСККИФССС+ИИПЗ: ”Тања оде да полаже за келнерицу у отежаним околностима, ја сам јој кума”

Ја: ”Лепотице, донеси нам два Рандом џенерејтед бир бренд-а и немој много да журиш” – било је јасно да онакву фацу треба узимати са паузом попут антибиотика. И никако на пун стомак.

Кадар пада на саговорника, Перу.

Пера: ”Морам да ти испричам ша ми је ортак причо – екстра комбинација за шљаку пријатељу…”

Ја: ?

Пера: ”Пази ‘вако, имам ортака који је добио ту гажу преко студенЦке задруге, мега кеш је узо, нешто типа, петоцифрено у еврићима”

Ја: ”Ајм ол ирз”

Пера: ”БеограЦко комунално…”

Ја: ”Уф, јебем ти, већ је добро…”

Пера: ”Слушај бре, има тих послова које не раде ни њихови људи, ју ноу вот ајм сејинг…”

Ја: ”Мислио сам да су комуналци у стању да заврше зајебаније задатке од Кобри”

Пера: ”Ма то јесте, али знаш како, има тих великих одводних канализационих цеви које су невероватне у пречнику, може човек да уђе у њих”

Ја: ”Знам, тамо живе Нинђе Корњаће”

Пера: ”Тамо живи Марија Шерифовић матори”

Ја: ”Ма де бре, тамо је бања, ја сам чуо да живи у Борчи”

Пера: ”ЛМ, с времена на време се те цеви запуше до те мере да мора човек да их одглављује”

Ја: ”Ноу цоммент”

Пера: ”Дабре, има тамо гране, кедла, полуосовина за фићу, куртони, гомна, дискови Здравка Чолића…”

Ја: ”Уф, јеботе, ко ће да пипа Чолин диск, нема те кинте јеботе…”

Пера: ”Дабре, каже добијеш скафандер са светиљком, све ко у Икс фајловима. Е сад, пошто је то прилично далеко у тим цевима и прилично опасно, на почетку мораш да потпишеш да си свестан у шта се упушташ”

Ја: ”У преводу, боле их кита за последице које трпиш ако однесеш Чолин дизг кући”

Пера: ”Каже тај ортак, идеш оно, канализационом цевком и налетиш на то запушење, добијеш и као неки пијук. И јеби га, кренеш свој посао да радиш, откопаваш ово/оно. Када направиш милиметарску рупицу, радио везом дојављујеш да си пробио…”

Ја: ”То ме мало подсећа на скидање мрака…”

Пера: ”Е, исто тако само што ти не долази њен ћале него нагрну говна под притиском која те избацују на пола Дунава, онда долази чамац да те покупи…”

Ја: ”То му дође нешто ко комунални Џејмс Бонд јбт”

Пера: ”Јесте, чак ми рече да то јако дуго траје па ти дају сендвич и ону кокаколицу у стакленој флашици 0.2л да имаш да хасаш у скафандеру…”

Ја: ”Како га бре није срамота да лаже, па те кокаколице се не праве више од 10 година!”

Милићари 2 – сајнс ф(р)икшн

Дифолт грађанин неког од мањих небитних засеока: “А. Ја сам био у специјалци, пешачили смо по тристапедесет километри пузећи, носили смо по сто киле опреме сваки на себе а ја са још двојицу сам носио службену ладу началника новосаЦког корпуса у левој руци. И за крај ове спонтане процене споловила, да каналисујем своју курчевитост у смеру ови цивилци, то није војска, ти да переш бабе, то није за правог мушкарца…”

Дифолт Метнем: “Ајде већ каце лажемо, ја сам им’о у касарни једну Лену, радила у кантини. Маторка јеботе, има преко 5 банки, надрндала сису к’о бараба бицепс а зрели батак јој вири испод оне уске Секула-се-поново-жени ‘аљинице. Као Снежана Бабић, само без тог невиног ”Прогутаћу ти га до сата, лоло” погледа. Нек’ ми је жива и здрава. На поменутој црној позадини се оцртавао крајолик румунских чипканих гаћа које је добила када је последњи пут била добра пичка.

Тео сам да узнем стандардан сендвич, да обновим протеине. 250гр подригуше у прекјучерашњем лебу. Какав црни качкаваљ. Био је зелен. Лена узе онај бугарски кечап који је имао укус као конденз са климе у старачком дому. Чим је зграбила онај тетрапак, мени паде мрак на очи. Узе она да га дворучно стеже, виме јој се напе к’о да је Мис Јуниврз 2004. Суву дреновину цеди, ја сам мислио да је празна она флаша и да је цео прформанс само зарад мојега мерака. Изађоше две капи уз ономатопеју прдежа чиче на издисају. Лизну она онај вршак.

Сећам се да сам тада рефлексно пљунуо у гаће, први пут спонтано и на јави, а без мануелног подстрека. Од силине трзаја ми се затвори једно око, као да сам намигнуо. Нико се у историји моје касарне није тако упечатљиво обрадовао Ленином сендвичу.

Е рек’о, јебачу ти матер.

Подригнем у строју тако зверски да су сви пожелели да сам прдн’о. Тиме сам осигурао чишћење круга и то на позицији ђубришта, иза кантине. Како сад да јој направим крес замку? Им’о сам две даске, џоинт, гајбе са празним флајкама од пива и 2,5 тоне ђубрета. Инвентар к’о из руске видео игрице, авантуре са почетка ’90их.

Знам, има да је звекнем даском у челенку па да ситуација буде к’о из црне хронике паланачких новина – ”Силовао 10 пута С.М. (93), бабу најбољег ортака у амбару, пуцао јој у главу, закопао је, откопао је, силовао је још 12 пута и пуцао себи у главу јер је знао да ће наићи на осуђујуће погледе припадника мале и патријархалне заједнице.”

Кад она, на поточићу, откопчала шуљу и трља се у одмашћивању од целодневног рада. Разумљиво да је она у том тренутку и под тим околностима била за мене Лив Тајлер која се баца по хауби спортског аутомобила и залива сисе екстензивном употребом детерџента за кола.

”Мали, долаз вамо”, смеје се и пружа ми изанђали сунђер.

Бог те јеб’о, трљам је предано к’о циганче фићу. Скиде онај брус, испадоше дојке, к’о две главице младих математичара. Велике и длакаве. Наоштрио сам се да је креснем толико да сам китом могао да сецкам краставац – оне БРОМБОНИЦЕ за спуштање споловила су апсолутно заказале. Мада, то није ништа ново јер се редовно испод јутарње ерекционе шатре могла одиграти свадба.

Преамбициозно покушам да је једном руком ухватим за дупе. То је био немогућ подвиг, као да покушавате да отворите зденку рукавицом са само једним прстом. 11300 Њено Дупе. К’о код Серене Вилијамс, чврсто и испупчено. И кратке ноге као јазавичар. Од силине пљеска се окрену у чуду и ”математичари” осуђујуће погледаше у мене:

”Извини, нисам хтео да те увредим, само сам хтео да те ухватим за дупе…”

Наравнојученије – Будите паметни. Момци у цивилној ово раде сваки дан.

Милићари 1 – из ол абаут шит

Дифолт грађанин неког од мањих небитних засеока: “А. Ја сам био у специјалци, пешачили смо по тристапедесет километри пузећи, носили смо по сто киле опреме сваки на себе а ја са још двојицу сам носио службену ладу началника новосаЦког корпуса у левој руци. И за крај ове спонтане процене споловила, да каналисујем своју курчевитост у смеру ови цивилци, то није војска, ти да носиш поганштину – то није за правог мушкарца…”

Дифолт Метнем: “Ја сам служио такођер 9 месеца, ал пошто сам ил’ срао, ил’ јео говна, пуковник је одабрао баш мене од 100 шиљикурана из чете и одмах унапредио у капетана нужника. Имао сам под директном командом пар раса и још пар националних мањина, људи који нису имали среће да се нађу у џубаји. Батаљон нас је препознавао под тајним називом ”the in-laws”.

Зли језици би рекли да су пред нама постојали тривијални задаци, али је посао био динамичан и интересантан. Сваки пут се нешто ново бајато нашло у кухињи тако да је наш непријатељ увек имао ново лице.
Савладао сам џогер, класичну метлу М82, скраћену метлу 30мм са батеријском лампом за ноћна дејства као и ”тетку”. Од остатка арсенала ту су импресивна лопата носивости 10кг која је намењена за транспортовање и одлагање фекалија целе чете у логорским условима (њу сам само држао у рукама и захвалан сам што никада нисам имао прилику да је употребим), као и далекометно црево М72 фи 0.5” за дејства по непријатељу на великим раздаљинама, када не помаже ни гас маска. Јебен пос’о, после ручка када остали чисте своје оружје, ми своје тек прљамо. Често су нас остављали саме, у срању, иза непријатељских линија. Али то је кул. Када уђеш у нелуфтирани клозет и врата се за тобом затворе знаш да једино можеш да се ослониш на цигоса који ти чува леђа. Реално, онда се заборавља сва теорија са обуке и слогани са реклама среЦтава за чишћење.

“Бенг – и прљавштина нестаје” – мај ес.

Сећам се ноћи, 12.07.2003., када смо спремали препад на тоалет, на локацији А2. Пошто је непријатељска активност била густа, решили смо да отворимо врата. Тактика је била ризична.

Први је улетео Лајош и укључио светло. Господе Боже, онај призор ће заувек остати у мом сећању. Кабина бр. 1 је била укењана до водокотлића. Ситуацију у кабини бр. 2 оштро око помоћника црева, вој. Миралема, могло је једино објаснити деловањем М69 ”саламуре специјал” или озлоглашеног ЦД-а, како га џубајци од милоште зову. Кабина бр. 3 је по клизним траговима усраних дланова на вратима указивала да се епилог драме у овом боксу највероватније није одиграо ни на локалном ВМЦу већ да је требало звати подршку како би се унесрећени колутић у потпуности залечио на ВМА. Све се одиграва веома брзо, говоримо о блиц деловању – као тренутак између довођења канапчета на клоњи у радни положај и одзива воде на изворишту.
Кабина бр. 4 открива оно чега смо се највише бојали. Бизарни положај трупа и издигнута рука изнад главе је причала тужну причу о овом јаднику који је вероватно учесталим повлачењем воде покушао да шупак доведе на радну температуру. Није ни слутио да је последње што ће видети зли одраз заљућеног дрнча на газишту, дрнча који је требао да има бенигни карактер дупле љутине те благородан утицај на рад дигестивног тракта. Каква трагедија, равна једино куповању сата на бувљаку марке ролех и нади да ће издржати притисак на дубини од 50м под водом. Да је бар фрикомбиновао ону мармеладу са укусом кајсије, да му судњи дан буде сладак.”

Алтернатива на селу

Оће курац…

Српски бенд алтернативне оријентације – је у ужем смислу скупина немузикалних, сексуално фрустрираних отпадника чија нападна појава изазива револт код сваког човека који има милиграм мождане масе. Дужи боравак у јавном животу им (гле чуда) не обезбеђује афирмацију и славу. О контрер.

Али, еве, да будемо фер па да направимо бекхенд-спин паралелу између ”народњака” и ”забавњака”. Забавњаци ће бит’ рокери и металурђија, као, а народњаке ће да представљају, па, народњаци…

”Забавњаци”

1. Риффови су у 97,23% случајева млаки као пиво у Ц-маркету, директно са сталаже. На онакве пасаже сам у стању да се напалим једино ако иде нека порњава у позадини. И још иде верс ”мјетал ми у жилама, са 220В откачи ме вилама”. Капирам да је то скроз до јаја за певати и тотално другачије и оригиналније од Гранда.

”Народњаци”

1. Турске вокално-инструменталне фразе под дејством алкохола богоугодно делују на либидо. Просто пожелите да шчепите ону малу што јој је грана на берби шљивцига избила три предња зуба и да заријете… И да заријете. Што дуже слушате, то сте пијанији и срозавате се на еволутивној лествици. Ако вам је предак сишао са гране, а ви се попели на конструкцију свадбарске шатре, знате о чему причам. Као пензионер код којег је по старе дане пробуђена жеља за самоочувањем у реду за млеко, ви мистериозно проналазите смисао у текстовима чије су дубине еквивалентне дечијој плажи на грчком приморју.

”Забавњаци”

2. Сцену у 98,56% чине џабалебароши који га шиље, 2 сата у 7 дана вежбају џитру а остатак времена проведу уз ”дволитарку” код ”Коња”. Као да се чешеш по јајима 24/7 и питаш како твој екстензиван еффорт не даје резултате.

”Народњаци”

2. Сцену у 102,34% чине безбожне сељачине који су кичму заборавили у прошлој, најбитнијој руци еволуције. Већи део дана проводе у кафани где се социјализују са својим следбеницима, осећају вајб тржишта и као искусни психолог долазе до информација шта је конзументу потребно. Ово је једини и прави начин приступа проблему, аналитички.

”Забавњаци”
3. Дечаци заборављају да је мјуза пос’о. Ако офарбаш буљу у риђе нијансе, и фронтмену кажеш да пробуши брадавице и споји их шипком, можда и привучеш неку пажњу. Поменути џабалебароши се обуку к’о клошари, и шта ће сад просечан геџа који нема лове, да се истрипује да је спектакл гледати 3-6 масних типуса који свирају за пивце јер и нису за боље? Не дође 100.000 људи на концерт Стоунса јер су они сада ултра зајебани. 80% тих људи дају паре зато што су легенде (имиђ) и зато што је њихов наступ набуџен (забавно је људима да гледају бину од 450м са које пиче муње и цепају матором Џегеру анус).

”Народњаци”

3. Народна музика зна шта је имиџ. Фризуре чији спектар боја далеко надмашује сиромашну 32-битну палету, одевни предмети у дезенима пресвлака за кола, племенита металургија, предимензионирана религијска обележја која у раскошу бљеште са прса на бази силикона, пресађивање длака по принципу ”да му дође са дупета на главу”… Све те ствари чине да човек, потрошач, помисли да је у његову забаву уложена нека кинта и труд. Што факат, и јесте случај.

Медији. ”Обдаринка дрогирана родила четворке Курету на задњем седишту њихове мечке ЦЛК 500СЛТДИ коју су половну купили код Маринка у Гузенбадену за 15 ‘иљаде марки.”

Знају људи шта њихова раја воли, кола, и где имаду повољно да се купу, да воле да се дрогиру и да је мушкарац онај кој’ у ”једној руци” направи четворке и има адекватно возило да толику нејач пребаци из тачке А (Аустрија) у тачку Б (Баћевац). Све то је испраћено у фанзинима који ће вас самим називом затворити у обор где се хасају помије неукуса.

И шта сад, као, да се подржи сцена? То ти је исто к’о да кажеш ”људи, купујте југа, кроз пар генерација ће Застава можда избацити неки ауто вредан куповине”. Мислим, не знам, ја сам шљакер па издвајам за то најмање 8 сати дневно а још ме за тај посао боле баш курац и ту сам само да бих узео паре. Да ли свако од чланова домаћих бендова посвети толико свог времена на дневној бази ономе ”у шта верује”?

О чему ми причамо ако је критеријум при склапању бенда ”он ми је добар ортак, дуго се знамо, када сам га отоич опичио вратима од кола скроз је добро извукао висок тон па би по тим ригорозним критеријумима био право решење за вокал”. Када правиш фирму не узимаш ретардираног рођака који је у стању да закуца себи прст за слепоочницу да ти буде генерални директор. Када мало боље размислим, за наведену операцију је потребно далеко више скилла него што је већина чланова домаћих бендова у стању да изнедри.

За неке бендове дати 100 динара је исто као да си ми рекао да ти поклоним десни бубрег.

п.с. Ако неко жели да набаци фразу ”ако можеш боље, ‘ајде да видимо”, могу само да кажем да када ти мајстор изошљари по канализациним цевима и говна су свуда по кући, желиш тог пацера само да придавиш а не да му покажеш како си, без икаквих афинитета према каналисању гована тај посао могао да завршиш боље од њега.

Школство & здравство (двије брацке звијери)

Не будем лењ па тог јутра оперем све оне експозитуре које нормални људи санирају у оквиру ”соу колд” свакодневне хигијене. Чак сам и зубе опро и прогрготао усну дупљу Хексоралом, пошто сам у таквом стању да зубна паста једноставно не држи воду. За људе који нису упознати, наше баке и деке су Хексорал користили за чишћење мартинеле на чучавцу.

Свратим ја до Више да проверим у којој сам групи за преглед, од главног улаза са десне стране, прва огласна табла. Одјебем портира, прескочим теткицу и пошаљем два претећа СМСа на том путу:

…Као услов за оверу зимског семестра студената прве године, дана 12.02.2008. одржаће се обавезни систематски преглед у просторијама тог и тог дома… ”Девојка” у 08.59, мушкарци у 09.00 ЕјЕм.

‘Ајде што временски интервал указује на количину женских студената, ‘ајде што знаци навода указују на непријатну спољашност исте – него што ме ово ”мушкарци” асоцирало на зрело доба. Слаго бих вас кад би вам реко да ме то није погодило.

Долазим тамо, а ”девојка” завршила и излази. Е, сад, ко није био у средњој техничкој школи не зна како природа може грубо да се поигра са таквом лепотом као што су контуре женског тела. Остаћу ђентлмен па рећи само то да су оне курватуре у стању да од стрејт човека направе окорелу педерчину. Имала је и неки младеж на лицу па није смела да се брије. Једном речју, изгледала је као победник на регионалном такмичењу из мате за 4. разред средње школе. Само са дистинктивном фацијалном маљавошћу.

Гурнем зарђала врата која су била модернизована неким пнеуматским системом за аутоматско затварање чији је притисак био у стању да пензионеру отме место у превозу и да му при тој операцији откуца карту. Улазим унутра и приђем јединој особи која је изгледала као да ради у поменутој установи.

Ја: ”Ддан, ја дошо на системацки?”

Она: ”Ааааааааааа, право тамо кроз онај ходник, код Мише…”

Ја: ”Како да не знам Мишу, јбт, па им’о сам једног истог таквог у основној…”

Направим се ја паметан, препознам неке колеге те одлучим да останем код њих а не да идем код Мише који је добрих 10ак метара низ исти ходник. Није било лоше ни то што је на вратима испред којих су чекали писало ”Ординација”. ”ОВДЕ СИСТЕМАТСКИ”. Биле су и неке стрелице и крајње неупадљиве светлеће рекламе које су указивале да се у близини налази амбуланта. Све у свему, ко није сналажљив – лако би се зајебо,

Куцнем једном на врата и одмах улетим у маниру студента-провинцијалца. Тако се улази само у клоњу после пива и лубенице.

Баба у белом: ”Штас навро, ко да те неко јури” (ове и сличне фразе су се могле чути само у време Тита, од стране сеоских ”вич” доктора који су своју диплому стекли у НОБу а касније све бољке лечили аспирином, превијањем, савијањем, те ту и тамо насумичном ампутацијом здравих делова тела)

Ја: ”Право да Вам кажем, нешто се и журим…”

Баба у белом: ”Журиш, ша се журиш?!? Ша студираш?”

Ја: ”Ео, блабла…”

Баба у белом: ”И ша мислиш, и то тако на брзину да мож да одрадиш?”

Ја: ”Био бих сасвим задовољан и систематским…”

Баба у белом: ”Узни картон и чекај испред собе бр. 2”

Време при чекању пар колега да изађу из ординације је било квалитетно утрошено на стару/добру способност свих студената виших школа – преписивачину. Овога пута теме су биле ”АИДС” и ”кол’ко сте пута кресали у току прошлог месеца”. Сви смо се веома добро показали иако су плихови на нашим рукама говорили супротно.

Дош’о ред на колегу и мене, ишло се у пару, по двојица. Пар рутинских питања: колк’о смо тешки, високи, лепи, кацмо рођени итсл. Притисак су нам, за дивно чудо, измерили. Имо сам 90/130. Ко колибри са срчаном маном. Морам да оладим са кафаном.

Је л’ имате алерђије неке? ”Не”, ”Не”.

Је л’ сте некада оперисали нешто? ”Не”, ”Не”.

Је л’ сте некад нешто ломили? ”Ја сам једном сломио чааааашу од кристала на ортаковој свадби”, ”Не”.

Је л’ имате неких кожних болести? ”Не”, пауза.

Видим, овај мајстор поред мене се драпа к’о нездрав јјјјјјјбм ти, рек’о, чекај да се одмакнем мало…

ДоктУрка направи један од оних ”дијагноза” погледа те понови питање. ”Па ео, иам нешто, нисам знао ша је па реко, сигурно ће да се повуче, ал тако је већ 2. годину за редом…” Кацам видо оно, мислио сам да глеам спојлер за филм ”Ејлиен 2 вс Рамбо 5”.

Типа, дала му је одмах 20 масти, превој, завој, и најлон кесу из Ц-маркета, да не зарази недужне пролазнике. Чим је изашао из дома, спенгао га је Молдер и санитетом спровео у ФБИ хедквотрс у Панчеву да му завлаче свашта свуда.

Наравнојученије, идите бар на тај систематски, ко зна шта ће да вам нађу – а ако вам не нађу ништа – то значи да немате шта да изгубите. Живели.